Neki ljudi koji su prihvatili Mesiju odbacuju Šaula (Pavla) i nestrpljivi su da uklone njegova dela iz kanona Obnovljenog Saveza. Mogu shvatiti zašto se neki ljudi tako osećaju, i iako definitivno postoje neki glavni problemi sa Šaulovim spisima, barem iz perspektive Dva Doma, bila bi velika greška ukloniti njegova dela iz kanona. Umesto toga, mi trebamo samo videti Jahvinu ruku na delu.
Jahve ima plan za oba doma Izraela i Njegov plan za svaki dom je različit. Njegov plan za Judu je poziv za većinu Jevreja da ne razumeju ili ne prihvate Mesiju sve do nekog trenutka tokom ili posle Milenijuma (Hiljadugodišnjeg Carstva); i Njegov plan za Jefrem je poziv da većina Jefremita ne razume ili ne prihvati potrebu za Torom do otprilike istog tog trenutka. (Za više detalja pogledajte Otkrivenje i kraj vremena).
Šaula je Svojom rukom izabrao Jahve. Jahve je rekao da je Šaul bio Njegovo “izabrano oruđe”, koje je nosilo Njegovo ime pred povratnicima Jefremitima, carevima i decom Izraela; i da će morati mnogo da trpi. Ako znate na šta mislim, možda se sve te patnje nisu desile u prvom veku.
Dela apostolska 9: 15-16:
„15 Ali Jahve mu reče: „Idi, jer Mi je taj čovek izabrano oruđe da nosi Moje ime narodima (ne-Jevrejima), carevima i deci Izraela.
16 Ja ću mu pokazati koliko mora pretrpeti za Moje ime.”
Kasnije, određena grupa proroka i učitelja u Antiohiji čula je reč Jahvinu, da treba da “pošalju” i Šaula i Barnabu (Varnavu). Kao što objašnjavamo u studiji „Petostruko ministarstvo“, „biti poslan“ na određenu misiju/zadatak znači biti izabran za apostola.
Dela apostolska 13: 1-3:
„1 U zajednici u Antiohiji proroci i učitelji bili su: Barnaba, Simeon zvani Niger, Lucije Kirenac, Manain, koji je bio odgajan s tetrarhom Irodom, i Šaul.
2 Dok su jednom obavljali službu Jahvi i postili, Odvojeni/Posvećeni Duh je rekao: „Odvojte mi Barnabu i Šaula za delo na koje sam ih pozvao.”
3 Nakon što su postili i molili se, položili su ruke na njih i otpustili ih.“
Tačno je da oni koji su odabrani za službu mogu otpasti. Na primer, car Šaul (čije ime znači „pitaj“) dat je ljudima kada su tražili cara (1. Samuelova 8, 9). Ipak, kada je Šaul bio neposlušan Jahvinim instrukcijama, Jahve ga je odbacio da više ne bude car Izraela.
Prva knjiga Samuelova 15: 22-23:
„22 Samuel reče: „Zar su Jahvi žrtve paljenice i druge žrtve isto tako mile kao i poslušnost Jahvinom glasu? Znaj, poslušnost je bolja od žrtve i pokornost je bolja od ovnujskog sala.
23 Jer buntovništvo je greh isti kao i gatanje, i drsko ponašanje je isto što i vračanje i idolopoklonstvo. Pošto si odbacio Jahvinu reč, i On tebe odbacuje da više ne budeš car.”
Međutim, za razliku od cara Šaula, apostol Šaul nije izabran od naroda, već od samog Jahve. Da li da mislimo da je Jahvina volja bila razočaravajuća? Ili da je Jahve napravio loš izbor? Jahve to zabranjuje! Jahve ne donosi loše odluke i moramo verovati da sve što čini uspeva, ili smo izgubljeni pre nego što počnemo.
Knjiga proroka Isaije (Ješajahu) 55: 10-11:
„10 Kao što kiša i sneg padaju s neba i ne vraćaju se dok ne natope zemlju i učine da bude rodna, da se zeleni i da daje seme sejaču i hleb onome ko ga jede,
11 tako će se ispuniti i reč koja izlazi iz Mojih usta. Neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti ono što Ja želim i izvršiće ono zbog čega sam je poslao.“
Pismo se usredsređuje na Jahvinu zemlju i na Njegov narod koji je istinski Njegov, dok se ostatak sveta u osnovi posmatra kao “pozadinski materijal”. “Grci” i “Helenizovani” pre Dela 10, bili su reference za ono što bi se danas moglo nazvati „sekularnim“ ili „Reformiranim Jevrejima“, pošto je prvi istinski ne-Jevrejin koji je uveden u Savez bio Kornelije (u Delima 10).
Dela apostolska 10: 44-45:
„44 Dok je Kefa (Petar) još govorio o tome, Odvojeni/Posvećeni Duh je sišao na sve koji su slušali te reči.
45 I oni koji su bili obrezani i verujući, su bili iznenađeni, kao i mnogi koji su došli sa Kefom (Petrom), jer je dar Odvojenog Duha bio izliven i na narode (ne-Jevreje) takođe.“
Živeo sam u Jerusalimu godinu i devet meseci, i dva su me utiska pogodila poput stene. (Prevod: Imao sam dva neprijatna trenutka u kojima sam se našao.) Prvi je da su naša Ortodoksna Jevrejska braća bukvalno fariseji Obnovljenog saveza, i veruju u gotovo iste stvari (sekta je samo promenila ime u Srednjem veku).
Drugi je da se „obrezanje“ spomenuto u Delima 10 i drugde ne odnosi na Kefu (Petra), već na preteče Prvog Doma, današnje Mesijanske Jevreje. Oni se nalaze u takvim “Prvodomskim”- organizacijama kao što su MJAA, UCMJ i UMJC. Oni veruju u retki sinkretički miks Talmudskog i Ješuinog učenja (što je vrlo ironično s obzirom na to da je Ješua bio nepokolebljiv protiv svih rabinskih promena, reči Njegovog Oca). Postoji i verzija “Drugog Doma” o “obrezivanju”, od kojih se neki nazivaju (rabinski) “Mesijanskim Izraelcima” ili “Nazarećanskim Jevrejima”. (Nekolicina njih prima naše imejlove, i trudimo se da budemo prijateljski raspoloženi prema njima, iako se slažemo sa Ješuom da rabinska dodavanja i oduzimanja nemaju mesta u tumačenju ili primeni Pisma.)
Razlog „obrezivanja“ je toliko zapanjujući u Delima 10, jer je njihovo uverenje da, kako bi dobili spasenje u životu, svi „pagani“ moraju slediti određeni rabinski postupak poznat kao „Giur“ („Gie-iure“) proces. To zahteva izvođenje nastave i učenje rabinskog tumačenja zapovesti pre nego što se podvrgnu fizičkom obrezivanju. Prema rabinskom razmišljanju, neko se može spasiti tek nakon što završi sa tim časovima, i potom se fizički obreže ( tim redosledom). Primetite, dakle, njihovo zaprepašćenje da je Jahve dao dar svoga Duha pukom „paganinu“ poput Kornelija, koji nije sledio ovaj postupak.
Ne znamo zaista da li je Kornelije bio fizički obrezan ili ne, ali po svemu sudeći nije. Naša jevrejska braća zabranila su fizičko obrezivanje paganima, osim ako nisu formalno prešli u judaizam (koji je uključivao prolazak kroz Giur proces). Zbog toga su apostoli u Judeji bili toliko uznemireni Kefom (Petrom), jer je „ušao da jede“ sa „neobrezanim paganinom“ poput Kornelija.
Dela apostolska 11: 1-3:
„1 Apostoli i braća koji su bili u Judeji čuli su da su i narodi (ne-Jevreji) primili Elohimovu reč.
2 I kad iziđe Petar u Jerusalim, prepirali su se s njim oni koji su bili obrezani,
3 govoreći: „Otišao si u kuću neobrezanih ljudi i jeo si s njima.“
Kefa je iz prve ruke video da je Jahve dao Korneliju i njegovoj kući dar Duha. U stvari, Jahve ga je dao čak i ženama u domaćinstvu, iako se fizički nisu obrezale (šala).
Kefa (Petar) objašnjava:
Dela apostolska 11: 4-17:
„4 Tada im je Kefa (Petar) ispričao sve redom kako je bilo:
5 „Bio sam u gradu Jopi moleći se, pa sam u zanosu imao viziju. Video sam nešto poput velikog platna koje je bilo uhvaćeno za četiri kraja kako silazi s neba i spušta se do mene.
6 Zagledao sam se u njega i zapazio četvoronožne zemaljske životinje i divlje životinje i gmižuća stvorenja i ptice nebeske.
7 Čuo sam i glas koji mi je rekao: ‘Ustani, Kefa (Petre)! Kolji i jedi!’
8 Ali ja sam rekao: ‘Nipošto, Gospodaru, jer ništa pogano ili nečisto nikada nije ušlo u moja usta.’
9 A glas s neba odgovorio mi je drugi put: ‘Ne nazivaj poganim ono što je Elohim očistio.’
10 A to se ponovilo i treći put, a onda je opet sve bilo uzeto na nebo.
11 I gle, u tom trenutku pred kuću u kojoj smo bili stala su tri čoveka poslata k meni iz Cezareje.
12 Tada mi je Duh rekao da bez oklevanja pođem s njima. Sa mnom su pošla i ova šestorica braće, pa smo ušli u kuću tog čoveka.
13 On nam je ispričao da je u svojoj kući video anđela koji je stao pred njega i rekao mu: ‘Pošalji ljude u Jopu i pozovi Simona zvanog Kefa (Petar).
14 On će ti govoriti reči kojima ćeš se spasti i ti i svi tvoji ukućani.’
15 A kad sam počeo da govorim, na njih je sišao Odvojeni Duh baš kao i na nas u početku.
16 Tada sam se setio Jahvinih reči: ‘Jovan je uranjao u vodu, a vi ćete biti uronjeni u Odvojeni Duh.’
17 Dakle, ako je Elohim isti dar dao njima kao što ga je dao i nama koji verujemo u Gospodara Ješuu Mesiju, ko sam ja da bih mogao sprečiti Elohima?”
Potom je sinulo onima koji su bili prisutni da Jahve ne poštuje njihov rabinski Giur proces.
Dela apostolska 11: 18:
„18 Kad su to čuli, umirili su se i slavili Elohima, govoreći: „Dakle, Elohim je i narodima (ne-Jevrejima) darovao pokajanje za život.”
Obnovljeni Savez je napisan posle Grčkog perioda, u kojem su Antiohijski Epifani zapovedali da Jevreji svoju decu ostave neobrezane, pod kaznom smrti. „Helenista“ je bio onaj koji se pridržavao ovoga.
1 Makabejcima 1: 41-49:
„41 Štaviše, car Antiohus je napisao svom celom carstvu, da svi trebaju biti jedan narod,
42 I da svako treba da napusti svoje zakone: tako da su se svi pagani složili u skladu sa carevom zapovešću.
43 I mnogi od Izraelaca pristali su na njegovu religiju i žrtvovali idolima i oskrnavili Šabat.
44 Jer je car poslao pisma po poslanicima u Jerusalim i gradove Jude [Judeje] da trebaju da slede čudne zakone zemlje.
45 I zabranio je da se prinose žrtve paljenice, žrtve i prinosi u hramu; i da treba da oskrnave Šabat i praznične dane:
46 i zagađuju svetilište i svete ljude:
47. Naredio je da se postave žrtvenici i lugovi i kapele idola i žrtvuje meso svinja i nečistih životinja:
48 da svoju decu takođe ostave neobrezane i učine svoju dušu gnusnom, sa svim vrstama nečistoća i skrnavljenja:
49 Za kraj bi trebali zaboraviti Toru i promeniti sve uredbe.“
Ovi helenizovani Jevreji uveliko su slični današnjim reformiranim Jevrejima, koji mogu ili ne moraju obrezati svoju decu. Međutim, u svakom slučaju, oni ne slede postupak rabinske misli, pa su rabinski Jevreji (i apostoli, koji su izašli iz rabinskog Judaizma) često o njima razmišljali kao o “helenizovanim” Jevrejima, ili čak o “paganima”. Sećam se blagostanja u knjižari Maunt Morija u starom delu grada Jerusalima, i slušanja ortodoksnih jevreja koji se obraćaju konzervativnim i reformisanim Jevrejima kao “goyim”. Značenje ovoga je u tome što oni ne slede rabinske običaje i odredbe, (citat), i „Oni nisu pravi Jevreji“, najviše zato što se ne pokoravaju njihovom autoritetu.
Međutim, bili oni fizički obrezani ili ne, Jahve je dao svoj duh mnogim helenizovanim Jevrejima u Antiohiji. Zbog toga su glavni apostoli poslali Barnabu u Antiohiju. Dok Barnaba jeste ili nije govorio grčki, kasnije je otišao i doveo Šaula u Antiohiju (a Šaul je govorio grčki).
Dela apostolska 11: 19-26:
„19 A oni što su se rasuli zbog nevolje koja je nastala zbog Stefana, stigli su sve do Fenikije, Kipra i Antiohije, ali nisu propovedali reč nikome osim Judejcima.
20 Ali među njima su bili i neki s Kipra i iz Kirene koji su došli u Antiohiju i razgovarali s ljudima koji su govorili grčki, objavljujući dobru vest o Gospodaru Ješui.
21 A Jahvina ruka je bila s njima, i mnogi su poverovali i obratili se Gospodaru.
22 Glas o njima došao je do ušiju zajednice u Jerusalimu, pa su poslali Barnabu u Antiohiju.
23 Kad je on stigao i video Elohimovu blagodat, obradovao se i sve ih hrabrio da odlučnim srcem ostanu verni Jahvi.
24 On je bio dobar čovek, pun Odvojenog Duha i vere. A veliko mnoštvo ljudi pridružilo se Gospodaru.
25 Zato je otišao u Tars da potraži Šaula.
26 Kad ga je pronašao, odveo ga je u Antiohiju. I tako su se celu godinu sastajali s njima u zajednici i poučavali veliko mnoštvo ljudi, pa su baš u Antiohiji učenici prvi put nazvani “Hrišćanima”.“
U Nazarećanskom Izraelu govorimo o tome zašto su apostole u Antiohiji prvi put nazivali „hrišćanima“, u osnovi to je bio jedan od najvažnijih početaka „crkve“ kakvom je danas poznajemo, kao zasebnog entiteta različitog od sinagoge. O tome ćemo malo više govoriti kasnije, ali onda primetimo da u Delima 13, neki proroci i učitelji u Antiohiji čuju Jahvinu reč da treba da pošalju Šaula i Barnabu.
Dela apostolska 13: 1-3:
„1 U zajednici u Antiohiji proroci i učitelji bili su: Barnaba, Simeon zvani Niger, Lucije Kirenac, Manain, koji je odgojen s tetrarhom Irodom, i Šaul (Pavle).
2 Dok su jednom obavljali službu Jahvi i postili, Odvojeni Duh je rekao: „Odvojte Mi Barnabu i Šaula za delo na koje Sam ih pozvao.”
3 Nakon što su postili i molili se, položili su ruke na njih i otpustili ih.“
Tako je počelo prvo Šaulovo „misionarsko putovanje“.
U međuvremenu, još u Antiohiji, određena braća iz redova “obrezanih” sišla su u Antiohiju i počela da insistiraju na tome da se helenizovani vernici moraju obrezati prema “Mojsijevom običaju” (tj. rabinski Giur proces), za razliku od Mojsijeve Tore. Primetite da se u stihu 5, rabinski Jevreji nazivaju i “sektom fariseja koji su verovali” (u Ješuu).
Dela apostolska 15:1-5:
„1 Neki ljudi došli su iz Judeje i učili braću: „Ako se ne obrežete po Mojsijevom običaju, ne možete se spasti.”
2 A kad je između njih i Šaula i Barnabe nastala velika rasprava i prepirka, odredili su da Šaul, Barnaba i još neki od njih odu k apostolima i starešinama u Jerusalim zbog tog spora.
3 Tako ih je zajednica ispratila na put, a oni su nastavili kroz Fenikiju i Samariju, detaljno izveštavajući o obraćenju naroda (ne-Jevreja), što je svu braću veoma radovalo.
4 Kad su stigli u Jerusalim, ljubazno ih je primila zajednica i apostoli i starešine, a oni su ispričali šta je sve Elohim preko njih učinio.
5 Ali neki iz farisejske sekte, koji su poverovali, ustali su sa svojih mesta i rekli: „Treba ih obrezati i obavezati ih da drže Mojsijevu Toru.”
U osnovi, postojala su mnoga različita mišljenja, baš kao što bi bilo danas da ste nekako uspeli da uključite MJAA, UCMJ, UMJC, MUP, Nazarećanski Izrael i koje god drugo mišljenje, sve zajedno na jednom mestu. To je bila velika stvar, jer je morala postojati neka vrsta standarda za ulazak novih vernika u sinagoge, ili u suprotnom sinagoga više nije “odvojeno/posvećeno” mesto za Jahvu. I šta su to apostoli uradili? U osnovi su odlučili da se svi okupe u istoj sobi i razgovaraju. Dela nam govore da je bilo „mnogo sporova“, a zatim je Kefa (Petar) ustao da podseti sve prisutne da je Jahvina glavna briga, srce čovečije. A pošto je pitanje rabinskog Giur procesa, „jaram“ koji se spominje u stihu 10, on ukazuje na rabinska pravila i učenja (a ne na Mojsijevu Toru).
Zatim su Šaul i Barnaba podelili informacije o svim divnim stvarnim delima koje je Jahve radio, među onima koji nisu sledili rabinski Giur proces.
Dela apostolska 15: 12:
„12 Tada se celo mnoštvo utišalo i slušalo kako Barnaba i Šaul pričaju o mnogim čudima i znakovima koja je Jahve preko njih činio među narodima (ne-Jevrejima).“
Tada je Jakov pokazao zašto se na njega gleda kao na glavnog apostola, jer je on razumeo materiju i bio u stanju da iznese mišljenje do kojeg je došao na dobar način. On kaže da bi se novi preobraćenici trebali uzdržati od četiri stvari (idolatrija, seksualni nemoral, zadavljeno (ili nečisto) meso i krv), i da bi ih trebalo pustiti u sinagoge nakon toga, kako bi mogli čuti Mojsijevu Toru, koja se čitala naglas u sinagogama svake sedmice od davnina. Ako bi oni sa Duhom počeli sa samo ove četiri stvari, na kraju bi vremenom naučili da drže ostatak Tore.
Dela apostolska 15: 13-21:
„13 I pošto su se ućutali, Jakov je rekao: „Ljudi, braćo, saslušajte me.
14 Simon je detaljno ispričao kako je Elohim prvi put pogledao na druge narode (ne-Jevreje) da iz njih izabere narod za Svoje ime.
15 S tim se slažu i reči Proroka, kao što je napisano:
16 ‘Posle toga ću se vratiti i opet ću izgraditi Davidovu kolibu koja je pala. Obnoviću njene ruševine i opet ću je podići,
17 da bi ostatak čovečanstva tražio Jahvu, čak i svi narodi (ne-Jevreji) koji se nazivaju Mojim imenom, kaže Jahve, koji čini sve ovo.
18 Poznata su Elohimu sva Njegova dela od večnosti.’
19 Zato smatram da ne treba stvarati neprilike onima iz naroda (ne-jevreja) koji se okreću Elohimu,
20 nego im treba napisati da se uzdržavaju od onoga što je onečišćeno idolima, od seksulanog nemorala, od udavljenoga i od krvi.
21 Jer je Mojsije imao kroz mnoge generacije one koji su ga propovedali u svakom gradu, čitajući ga u sinagogama svakog Šabata.”
Mnogi veruju da se Galatima 2, odnosi na ovaj sastanak. U njemu nam je rečeno da su Jakov, Kefa (Petar) i Jovan (koji su imali svešteničku službu za one koji su još uvek bili od “obrezanih”, rabinskim nagovorom) prihvatili Šaula.
Galatima poslanica 2:1-10:
„1 Zatim sam, posle četrnaest godina, opet otišao u Jerusalim s Barnabom, a poveo sam i Tita.
2 I pošao sam po otkrivenju i izneo im dobru vest koju objavljujem među narodima (ne-Jevrejima), ali to sam rekao nasamo onima koji su bili na dobrom glasu, jer sam hteo da budem siguran da ne trčim, ili da nisam trčao, uzalud.
3 Ali ni Tit, koji je bio sa mnom, iako je Grk, nije bio prisiljen da se obreže.
4 A sve se dogodilo zbog lažne braće koja su potajno dovedena, koja su se uvukla potajno da uhode našu slobodu koju imamo u Mesiji Ješui, kako bi nas učinili robovima.
5 Ni načas im nismo popustili, nismo im se pokorili, da bi istina dobre vesti ostala kod vas.
6 A oni koji se čine kao da su nešto posebno – ma kakvi bili, meni je svejedno, jer Elohim ne pokazuje ličnu naklonost ni prema jednom čoveku – meni ti istaknuti ljudi u stvari nisu dodali ništa.
7 Već, naprotiv, kad su videli da mi je poverena dobra vest za neobrezane, kao što je Petru za obrezane –
8 jer Onaj koji je Petra ovlastio za apostolstvo među obrezanima ovlastio je i mene da idem k narodima (ne-Jevrejima) –
9 i kad su saznali za blagodat koja mi je bila ukazana, Jakov i Kefa (Petar) i Jovan, koji su smatrani stubovima, pružili su meni i Barnabi desnicu u znak saglasnosti da mi idemo k narodima (ne-Jevrejima), a oni k obrezanima.
10 Samo su nas zamolili da se setimo siromašnih, što sam i ja želeo da učinimo.“
Ovde postoje neke posebne stvari. Ovaj odlomak ne kaže da je Kefa (Petar) vršio službu za one koji su Jevreji, dok je služio onima koji su ne-Jevreji: piše da je Kefa (Petar) vršio službu za one koji su još uvek bili rabinske („obrezane“) tačke gledišta, dok je propovedao prvenstveno onima koji nisu bili rabinskog “obrezanog” mentaliteta.
Drugim rečima, ako bi se to danas desilo, Kefa (Petar) bi otišao u MJAA, UCMJ i UMJC (kao i onima u Nazarenskom judaizmu), i ubedio ih da nije potrebno držati rabinske zapovesti, dok je „Pavle“ otišao onima u reformiranim sinagogama i crkvama i uverio ih u krajnju potrebu za očuvanjem Tore. Ali poznajući Šaula (Pavla), verovatno bi takođe otišao na pijace, svetilišta, hramove i bilo gde drugde, gde su ljudi tražili istinu na pogrešnim mestima.
Sve ovo daje nam malo više uvida u to kako je crkva nastala. Sinagogama u Ješuino i Šaulovo vreme su obično upravljale “starešine sinagoga” (slično današnjem “kućnom rabinu”).
Dela apostolska 18: 8:
„8 A Krisp, starešina sinagoge, poverovao je u Gospodara, zajedno sa svim svojim ukućanima. A tako su i mnogi Korinćani, slušali, poverovali i bili uronjeni.“
Suprotno ovome, skupština je tehnički skup vernih ljudi koji veruju u Ješuu, bez obzira da li su deo sinagoge ili deo denominacione „crkve“.
NT: 1577 ekklesia (ek-klay-see’-ah); od spoja NT: 1537 i izvedenice NT: 2564; sazivanje, tj. (konkretno) narodni sastanak, posebno verski sabor (jevrejska sinagoga ili hrišćanska zajednica članova na zemlji ili svetaca na nebu ili oboje):
KDžV – skupština, crkva.
Eklesija je kada se u Ješuino ime okupe dve ili više osoba.
Jevanđelje po Mateju 18: 20:
„20 Jer, gde se dvoje ili troje sakupe u Moje ime, onde sam Ja među njima.”
To je potpuno odvojena studija, ali bila je velika stvar kada je Vilijam Tindal termin eklesija preveo kao “skup”, umesto da sledi katoličko predstavljanje kao “crkve”, on je stvorio protestantske ideje o “vidljivoj crkvi” (poput Rimske crkve) i “nevidljive crkve” (da se koriste njihovi izrazi). Budući da rani protestanti nisu razumeli teoriju Dva Doma, nisu razumeli da je na kraju cilj da se oba doma Jahvinog naroda (Juda i Izrael) okupe pod Ješuinim imenom u zemlji Izraelovoj, pod kombinovanim vođstvom; i da Pismo neće biti dovršeno sve dok se to ne dogodi. To je dovelo do duge i žestoke rasprave u hrišćanskom svetu između crkvenih reformatora poput Martina Lutera, kralja Henrija, kraljice Elizabete i kralja Džejmsa i “prezbiterijanskih” reformatora kao što je Mark Stetler (o Anabaptistima, Amišima i Baptistima). Crkveni reformatori mogu uvideti važnost zadržavanja strukture odgovornosti koja je postojala u prvom veku, dok „prezbiterijanski“ reformatori vide činjenicu da „istinska eklesija“ često postoji unutar većeg tela kao celine (poput sinagoga u koje Šaul išao). Da bismo činili kao što su to činili apostoli, potrebna nam je i struktura odgovornosti među apostolima koje eklesija ističe, i ispunjenje Ješuinim Duhom koji prezbiterijanci i kongregacionalisti ističu. Ako ne razumemo i ne praktikujemo obe ove stvari (a ne držimo se i Tore), mi ne postupamo kao apostoli.
Zanimljivo je kada shvatimo da su Šaul i Barnaba prvo odlazili u postojeće sinagoge, kada nije postojala sinagoga ili ako nisu bili dobrodošli u postojećim sinagogama, oni su osnivali “eklesije” na nekom drugom mestu.
Dela apostolska 18: 5-8:
“5 Kad su Sila i Timotej došli iz Makedonije, Šaul (Pavle) se potpuno posvetio propovedanju reči, svedočeći Judejcima da je Ješua zaista Mesija.
6 Ali pošto su mu se oni protivili i vređali ga, otresao je svoje haljine i rekao im: „Vaša krv na vaše glave. Ja sam čist. Od sada idem narodima (ne-Jevrejima).”
7 Tako je prešao odande u kuću čoveka koji je obožavao Elohima po imenu Just, čija je kuća bila do sinagoge.
8 A Krisp, starešina sinagoge, poverovao je u Gospodara, zajedno sa svim svojim ukućanima. A tako su i mnogi Korinćani, slušali, poverovali i bili uronjeni.“
Ipak, čak iako su oni koji su otišli u Justovu kuću, ponovo otišli u sinagogu nakon što je Krisp poverovao, više nije bilo pomirenja nakon što su Rimljani 70. godine n.e. uništili hram. U to vreme, rabini su pokrenuli „birkhat ha-minim“, „blagoslov“ (zapravo kletvu) nad vernicima. To je postao deo redovne liturgije u sinagogi, pa Nazarećani više nisu mogli da idu u farisejske sinagoge, osim ako nisu želeli da izgovaraju kletvu nad sobom i svojim porodicama.
Crkvena doktrina je da su Šaul i Barnaba samo ušli u sinagoge da bi “načinili vernike u sinagogama, a zatim ih izvukli i koristili za postavljanje crkava.” Ipak, u Delima ne vidimo nijedan dokaz da su Šaul ili Barnaba osnovali bilo koji odvojeni entitet od sinagoga. U stvari, koncept da su započeli odvojene skupštine je neočekivan, jer su Jevreji obično dobro svesni da im je Jahve dao ograničen domen. Van zemlje Izraela oni obično ne pokušavaju da kontrolišu šta se dešava izvan sinagoga. Da su Šaul i Barnaba išli okolo i “sejali crkve”, Jevreji ne bi mnogo brinuli. Bili bi ožalošćeni što su neki od njihove braće i sestara bili pobeđeni od strane „druge religije“, ali oni ne bi pokušavali da kamenuju Šaula.
Dela apostolska 14: 19-23:
„19 Ali iz Antiohije i Ikonijuma stigli su Judejci i pridobili narod, tako da su Šaula (Pavla) kamenovali i odvukli ga izvan grada, misleći da je mrtav.
20 Ali kad su se učenici okupili oko njega, on je ustao i ušao u grad. Sutradan je s Barnabom otišao u Dervu.
21 Kad su objavili dobru vest i u tom gradu i tako pridobili mnogo učenika, vratili su se u Listru, Ikonijum i Antiohiju,
22 jačajući učenike, hrabreći ih da ostanu u veri i govoreći: „Kroz mnoge nevolje ući ćemo u carstvo Elohimovo.”
23 U svakoj skupštini postavili su im starešine, i uz molitvu i post poverili ih Gospodaru, čiji su vernici postali.“
Prvobitno su Šaul i Barnaba obilazili gradove imenujući starešine unutar nevidljive eklesije (unutar sinagoga). Međutim, nakon što su rabini uspostavili birkhat ha-minim, sekta Nazarećana više nije bila dobrodošla u sinagogama. Tako da su izbačeni, a „nevidljiva crkva“ bila je primorana da postane vidljiva. Ipak, ovo nije ništa što su Šaul i Barnaba mogli predvideti (ili učiniti bilo šta o tome). Umesto toga, sve je bilo pod rukom Jahve, za Njegove konačne svrhe. Apostolska veza sa eklesijom u Jerusalimu trebalo je da se prekine, a Dva Doma su se morala razdvojiti i ići u različitim smerovima na par hiljada godina.
Izvan zemlje, novoizgrađena „paganska crkva“ nije uvek razumela potrebu da se drži Tora, a to je dovelo do velikih nesporazuma u načinu čitanja Šaulovih pisama, koja je često lako pogrešno protumačiti.
Druga Petrova poslanica 3: 15-18:
„15 Sem toga, strpljenje našeg Gospodara smatrajte spasenjem, kao što vam je i naš voljeni brat Šaul (Pavle) napisao prema mudrosti koja mu je data,
16 kao što to čini i u svim svojim pismima, govoreći u njima o nekim stvarima koje je teško shvatiti, a koje neupućeni i nepostojani izvrću, kao što rade i sa ostatkom Pisma, na sopstvenu propast.
17 Zato vi, voljeni moji, pošto ovo unapred znate, čuvajte se da ne posustanete od svoje nepokolebljivosti i da ne budete vođeni zabludama zlih;
18 a rastite u naklonosti i znanju našeg Gospodara i Spasitelja Ješue Mesije.“
Stih 16 nam daje do znanja da su i u Kefino (Petrovo) doba već postojali neki koji su pogrešno protumačili Šaulova (Pavlova) pisma. Sigurno da su ovo niko drugi nego “pre-nikejski oci”, preci Hrišćanske crkve. Kefa (Petar) nam govori da su neuki po pitanju Tore i zato nestabilni, sa pokvarenim razumevanjem.
U kalendaru Tore i drugim mestima hronološki prikazujemo polagani uspon svetkovanja nedelje u crkvama, kao i polagano učvršćivanje crkvene moći od strane rimskih biskupa. Tada je u kasnom drugom veku Rimski biskup Viktor nepravedno naredio da se datum Pashe fiksira u skladu sa suncem (a ne prema kalendaru datom u Tori).
Crkveni otac Euzebije beleži da je kvarto-decimanska polemika izbila kada je rimski biskup Viktor počeo da insistira na tome da sve skupštine drže Pashu u nedelju (po rimskom kalendaru), a ne 14. Nisana (po Torinom kalendaru).
„Pitanje od ne malog značaja se postavilo u to vreme. Kao što je iz starije tradicije bilo u parohijama cele Azije, četrnaestog mesečevog dana, na koji je Jevrejima bilo naređeno da žrtvuju jagnje, treba da se smatra praznikom Spasiteljeve pashe … Ali to nije bio običaj crkava u ostatku sveta … Ali azijske vladike, predvođene Polikratom, odlučili su se držati starog običaja koji im je predat. On je, u pismu koje je uputio Viktoru i Rimskoj crkvi, sledećim rečima izneo tradiciju koja mu je predata. (Euzebije, Istorija crkve, Knjiga V, Poglavlja 23, 25, oko 190-195 CE)“
Uprkos činjenici da su skupštine Azije naučile da se Pasha drži po hebrejskom kalendaru, rimski biskup Viktor odlučio je ekskomunicirati svaku skupštinu koja nije pristala da drži Pashu na nedelju, po rimskom kalendaru. Kasnije će car Konstantin dalje progoniti Nazarećane.
Postoje oni koji bi sve ovo prebacili na Šaula. Tačno je da su anti-Tora doktrine Hrišćanskih crkava zasnovane na nerazumevanju Šaulovih dela, a tačno je i da Šaul kaže mnogo velikih stvari koje je teško razumeti. Ipak treba se setiti da je Jahve svojom rukom odabrao Šaula za ovaj poziv. Treba takođe da se setimo da su mu Kefa (Petar) i ostali apostoli pružili desnicu zajedništva.
Galatima poslanica 2: 9:
„9 i kad su saznali za blagodat koja mi je bila ukazana, Jakov i Kefa i Jovan, koji su smatrani stubovima, pružili su meni i Barnabi desnicu u znak saglasnosti da mi idemo k narodima (ne-Jevrejima), a oni k obrezanima.“
S obzirom da su radili s njim u Delima 15, pretpostavljam da su Jakov, Kefa (Petar) i Jovan imali mnogo bolji uvid u Šaulovu ličnost nego što ću to Ja ikada imati; i ako su smatrali da je ispravno dati mu desnicu zajedništva, ne znam ko sam ja da raspravljam o tome. Podsetimo se i da je Kefa (Petar) takođe proveo dodatno vreme sa Šaulom u Antiohiji.
Galatima poslanica 2: 11-13:
„11 Ali kad je Petar došao u Antiohiju, u lice sam mu se suprotstavio, jer je zaslužio ukor.
12 Naime, pre nego što su stigli neki Jakovljevi saradnici, jeo je s onima iz drugih naroda (ne-Jevreja), ali kad su oni stigli, on se povukao i odvojio, jer se bojao onih koji su iz obrezanja.
13 I ostali Judejci su mu se pridružili u tom dvoličenju, pa se čak i Barnaba poveo za njihovim licemerjem.“
Ne verujemo da ovo znači da je Šaul na bilo koji način bio protiv Tore. Umesto toga, jednostavno pretpostavljam da to znači ono što je Kefa (Petar) objasnio u svojoj poslanici, a to je da je Šaulova pisma lako pogrešno protumačiti, ako nismo utvrđeni u Tori.
Dokaz toga dalje vidimo u Delima 21, gde je Šaul imao svaku priliku da negira Toru (i neki značajan finansijski podsticaj za to). Kao što objašnjavamo u drugim našim radovima, Šaul je došao u Jerusalim na praznik (prema Tori) i nameravao je da položi svoj nazirejski zavet. Prvo, niko ne polaže Nazirejski zavet, osim ako ne veruje u Toru za početak. Drugo, kao glavni apostol, Jakov mu je rekao da postoji velika zabuna u njegovim pismima, a da bi odagnao zbrku, on ne bi morao samo da žrtvuje životinje da bi položio svoj nazirejski zavet, već bi morao da plati žrtvovanje životinja za još tri muškarca takođe. Tada bi „svi znali“ da je i Šaul takođe „ispravno hodio, držeći Toru“. Da bi to postigao, Šaul bi morao da plati ukupno petnaest žrtvovanja životinja.
Dela apostolska 21: 17-24:
„17 Kad smo stigli u Jerusalim, braća su nas radosno primila.
18 Sutradan je Pavle otišao s nama kod Jakova. Tamo su bile i sve starešine.
19 On ih je pozdravio, a zatim im detaljno ispričao šta je Elohim učinio među narodima (ne-Jevrejima) posredstvom njegove službe.
20 Kad su to čuli, slavili su Jahvu, a njemu su rekli: „Vidiš, brate, koliko je mnoštvo Judejaca koji su poverovali, i svi se oni revno drže Tore.
21 Ali čuli su glasine o tebi da sve Judejce koji su među narodima (ne-Jevrejima) učiš otpadništvu od Mojsija, govoreći im da ne obrezuju decu i da se ne drže tradicija.
22 Dakle, šta sad da činimo? Oni će svakako čuti da si došao.
23 Zato učini ovo što ti kažemo: Imamo četiri čoveka koji su pod (Nazirejskim) zavetom.
24 Povedi te ljude, očisti se s njima i plati za njih da obriju glavu. Tako će svi znati da nema ništa u glasinama koje su čuli o tebi, nego da hodiš ispravno i da držiš Toru.“
Čak i u današnjim uslovima, petnaest žrtvovanja životinja je mnogo novca. U stara vremena to je bilo malo bogatstvo (čime je takođe bio razbijen koncept da je Šaul bio siromašan). Da je ikada postojalo vreme da Šaul negira da veruje u Toru, to bi bio trenutak. Ali to nije učinio. Platio je životinjske žrtve, kako bi pokazao da još uvek veruje u sve što je zapisano u Tori i Prorocima.
Dela apostolska 24: 14:
“14 Ali priznajem ti da živim po učenju koje oni nazivaju ‘sektom’, i po tom učenju služim Elohimu svojih praočeva, verujući sve što je zapisano u Tori i Prorocima.”
Lako je osuditi Šaula i njegovu službu. Lako je istim stihovima koje Crkva koristi da se opravda ignorisanje Tore i sugeriše da je Šaul pokušavao da pokrene posebnu organizaciju koja nije bila podložna apostolskom okviru i koja nije bila podložna Tori. Ipak, ne verujem da ta krivica s pravom leži na Šaulu, već na Malom rogu iz Danila 7 (tj., Sotoni i papstvu).
Knjiga proroka Danila 7: 25-27:
„25 Govoriće velike reči čak i protiv Svevišnjeg, i ugnjetavaće svete sluge Svevišnjeg i imaće nameru da promeni vremena i Toru. Onda će mu svete sluge biti predate u ruke za jedno vreme, dva vremena i pola vremena.
26 Ali sud je zasedao i oduzeo mu vlast da bi bio istrošen i uništen zauvek.
27 A carstvo, vlast i veličanstvo carstva pod svim nebesima daće se narodu, svetima Svevišnjega. Njegovo carstvo je večno carstvo, i sve vlasti će služiti i pokoravati se Njemu.”
Prorokovalo se da će doći do velikog pada, u kojem će sveci biti progonjeni od strane Crkve vreme, vremena i pola vremena. Kako objašnjavamo u studiji Nazarećanskog Izraela, to odgovara 1260 godina između vremena formiranja Rimokatoličke crkve i Protestantske Reformacije. Da li je zaista fer za to okriviti Šaula, kada je on bio taj koji nas je upozoravao o tome? To nekako deluje nepristojno.
Druga poslanica Solunjanima 2: 1-4:
1 Sada, braćo, u vezi dolaska našeg Gospodara Ješue Mesije i našeg okupljanja zajedno sa Njim, molimo vas, braćo,
2 nemojte da se ubrzo uzdrmate u mislima ili uznemirite, ni u duhu, ni preko reči ili pisma, kao da je od nas, kao da je došao Mesijin dan.
3 Ne djte nikome da vas zavede ni na koji način, jer taj Dan neće doći dok prvo ne dođe pad i ne otkrije se čovek bezakonja, sin uništenja,
4 koji se protivi i uzvisuje iznad svega što se naziva Elohimom ili se obožava, tako što će sesti kao Elohim u Elohimovom hramu prikazujući sebe kao da je on Elohim.
Sotona je gospodar prevare i voli da izaziva konfuziju. Šaulova pisma mogu sigurno biti zbunjujuća; ali ako Šaul nije bio Jahvin sluga, kako bi nas mogao upozoriti protiv Sotone? Ješua nam kaže da dom podeljen protiv sebe ne može da stoji.
Jevanđelje po Mateju 12: 24-27:
„24 A kad su fariseji to čuli, rekoše: „Ovaj isteruje demone samo pomoću Balzebuba, demonskog vladara!”
25 Ali, Ješua je znao šta misle pa im reče: „Opusteće svako carstvo koje je protiv sebe podeljeno, i neće opstati nijedan grad ili dom koji je protiv sebe podeljen.
26 Pa ako Sotona isteruje Sotonu, onda je on protiv sebe podeljen. Kako će, dakle, opstati njegovo carstvo?
27 I ako Ja isterujem demone pomoću Balzebuba, pomoću koga ih isteruju vaši sinovi? Zato će vam oni biti sudije.“
Da, Šaul je takođe plagirao iz svih vrsta izvora, i paganskih i religioznih; ipak plagijarizam tada nije bio zločin. I dok sam uvek mogao da pogrešim, nisam video Šaula kao sotonskog slugu. Ne vidim da on namerno učestvuje u stvaranju drugačije religije. Umesto toga, vidim nekog ko veoma trpi da bi radio u apostolskim okvirima, skidajući vođstvo sa Jakova, koji je na žalost napravio neki loš izbor reči u svojim pismima, posebno u pogledu farisejskih dijalekata koje je koristio (što ima nešto drugačije značenje unutar verskih krugova, nego van njih). Sotona je tada imao mogućnost da radi po svojoj volji sa ovim, dve hiljade godina: ali sve sa konačnom svrhom.
Da, postoji mnogo odlomaka na koje se može ukazati, a koje je teško razumeti, ali za sve njih postoje objašnjenja (a mnoge od njih pokrivamo u studiji Nazarećanskog Izraela). Jahve je potpuno nadležan za sve stvari, a kako objašnjavamo u „Crkvi kao privremenom vozilu“, čini se da je Jahve dopustio Šaulu da precizno napiše svoja pisma kako bi ih oni mogli pogrešno protumačiti. Ovo je zato što bi hrišćanstvo bez zakona moglo da nosi dobre vesti o večnom životu u hebrejskom Mesiji, na sve krajeve zemlje mnogo ranije nego što bi to Tori verna Nazarećansko-Izraelska vera ikada mogla (a naročito je tačno kada neko smatra da su sveci morali biti predati u ruke Malom Rogu na 1.260 godina).
Jednom kada bi bezakono Hrišćanstvo preuzelo verovanje u hebrejskog Mesiju na svim krajevima zemlje, odatle bi bila jednostavna stvar davanje Jahvinog Duha da vodi Njegove izabranike da čitaju Njegovu reč, a zatim biraju između pokoravanja Njegovoj Tori (i primanja večnog života) ili ne. Sve bi se to odvijalo otprilike na isti način kao što kvasac diže testo polako, preko noći, dok vatra brzo ispeče testo.
A nakon što je vatra nadolazeće nevolje pregorela testo iz Jahvinog naroda, Šaul nas je podsetio da će se oba Izraelova doma ponovo ujediniti, i tada će se spasiti sav Izrael, kao što je napisano: Izbavitelj će izaći od Siona, i On će odvratiti nepravdu od Svog naroda.
Rimljanima poslanica 11: 26-27:
„26 I tako će sav Izrael biti spasen. Kao što je napisano: „Izbavitelj će doći sa Siona i odvratiće bezbožnost od Jakova.
27 I ovo je savez koji ću sklopiti s njima, kad uklonim njihove grehe.”
Tada će Ješua uzeti svoju nevestu, čije srce drži Toru u takvom Duhu ljubavi u kojem je i Šaul trpeo tako dugo i tako teško za objasniti.
